Осветљавање

ХИДРОЕЛЕКТРАНА „СВЕТА ПЕТКА” У СИЋЕВАЧКОЈ КЛИСУРИ СТАРИЈА ОД ВЕКА
Препород са Нишаве
Прво индустријско предузеће у Нишу била је фабрика коњака краља Милана Обреновића (1880). Онда је започела изградња пруге (1881), стигао први воз (1884), покренута иницијатива за осветљавање града (1895), Тодор Миловановић за кратко време нишку касабу преобразио у модерну европску варош... Ипак, круна свега тога и најјачи мотор даљег развоја била је изградња хидроелектране на Нишави, потпомогнута кредитима од државе (1903. и 1906). А онда је најзад, 21. септембра 1908, засијало!

Пише: Зоран Плавшић

Ако се добро направе и одржавају, електро-машинска постројења могу да трају деценијама, чак вековима. Да постану право чудо трајности и корисности. Уз хидроелектране „Под градом” у Ужицу на реци Ђетињи (првој у Европи постављеној на Теслиним принципима, још 1900), „Вучје” на Вучјанки код Лесковца, „Гамзиград” на Тимоку код Зајечара – о којима смо писали у претходним бројевима Националне ревије – то потврђује и Хидроелектрана „Света Петка” на Нишави.
Некако баш у време када је Тесли у Будимпешти, где је једно време радио као техничар у „Телефонској компанији”, синуло како да реши проблем мотора наизменичне струје без комутатора, и када је током шетње изненада штапом у песку исцртао линије обртног магнетног поља, у Србији је започела убрзана индустријализација. Прво индустријско предузеће у Нишу подигао је краљ Милан Обреновић 1880. године. Уложио је паре у фабрику коњака. Зашто баш у Нишу? Не само зато што је заволео овај град, звао га је „другом престоницом Србије”, већ и стога што је знао да ће то убрзо постати главна раскрсница важних евроазијских путева.
Да би учврстио Ниш у српским границама, краљ Милан је са Аустроугарском склопио трговински уговор по коме се обавезао, између осталог, да Србија железничком пругом повеже Београд са Нишем, а потом са Врањем и Пиротом. У Нишу је подигао и свој двор, а за њим су стигли и представници европских држава. Своје конзулате отворили су Французи, Аустријанци, Немци, Италијани и Турци. У граду и околини убрзо су почеле да раде пиваре, циглане, кожаре, кланица, парни млинови... Отворене су банке и штедионице. У Нишкој Бањи изграђени су базени са термоминералним водама, па је ово лечилиште убрзо постало познато широм Европе.
Изградњу железнице српска влада започела је 1881. Три године касније, после дванаест сати вожње, из Београда у Ниш стигао је први воз. Прошле су још три године док није, после пробијања тунела кроз Сићевачку клисуру, успостављена веза са Ниш – Пирот – бугарска граница. У Нишу је саграђена „Железничка радионица” за одржавање возова и поправљање вагона. Први човек те радионице био је машински инжењер Аћим Стевовић, касније професор београдског Техничког факултета. Он се занимао не само за своју струку већ и за електрична постројења, која је практично изучавао радећи у радионицама немачке државне железнице. Стечено знање искористио је за осавремењавање „Железничке радионице” у Нишу, али и за пројектовање машинских одељења на хидроелектранама на рекама Ђетињи, Нишави и Темској.

ТРЕЋА СРЕЋА

Када је у Београду, на Дорћолу, почела да ради прва електрична централа у Србији, 1893. године, многи су у другим градовима пожелели да осветле своје улице и куће. Стара идеја да нишка варош добије електрику још пре престонице поново је оживела. Како је 1895. писао Трговачки гласник, Нишлије се надају да ће „и друга престоница српског краља, Ниш, добити електрично осветљење”. Но, и тај други покушај је пропао.
Професор Ђорђе Станојевић 1900. је написао да се река Нишава може „врло згодно употребити у Сићевачкој клисури, код манастира Свете Петке, и ту добијена струја спровести у Ниш”. Требало је то да финансира нишка општина. Не улазећи у све перипетије на које су наилазиле тадашње власти, довољно је рећи да су од тада многе воде Нишавом протекле док се на челу Општине није нашао агилни Тодор Миловановић, учитељ по струци, који је некадашњу турску касабу претворио у модерну варош. „Он је Нишу дао облик европског града... Дао му је дуге, широке и правилне улице, којима би и веће вароши могле да завиде. Из нечистог Ниша створио је чист Ниш. Ниш са солидно поплочаним тротоарима и покалдрмисаним улицама у његово доба сав се шаренио у цвећу”, записано је у Историји Ниша.
Да би добили концесију за коришћење воде Нишаве, морало се имати сагласност суседне општине на чијем је атару планирана градња. Убедили су Сићевчане да ће и они имати користи, па је добијено одобрење за градњу хидроелектране. Морали су да обезбеде и велика финансијска средства; по предрачуну, она су шестоструко премашивала годишњи буџет општине. У помоћ им је притекла држава, давши им зајмове под повољним условима: први у износу од 600.000 динара у злату јануара 1903, други од пола милиона динара 1906. И радови су могли да почну.

ПРВА ЈЕСЕН С ЕЛЕКТРИКОМ

На левој обали Нишаве, на самом изласку из Сићевачке клисуре, у котлини која ту настаје, насупрот манастиру Света Петка, подигнута је брана, испод ње зграда хидроелектране, а затим и одводни канал. Све то пројектовао је Аћим Стевовић. Грађевинске радове извео је предузимач Никола Алвановић, надзорник био инжењер Виљем Бадер, тадашњи начелник Министарства грађевине Србије, а електро-машинске радове надзирао је инжењер Стеван Јефтимијадес. Спомињемо их из сасвим оправданог разлога. Дело које су остварили надживело је не само њих него и многе генерације: хидроцентрала „Света Петка”, која је добила име по оближњем манастиру, ради непрестано дуже од једног века.
Најзад, јануара 1906. године окончана је лицитација: најбољу понуду за извођење електро-машинских радова дала је бечка фирма „Сименс Шукерт”. Две године касније пристигла је опрема и почела монтажа. Истовремено, на дрвеним стубовима разапети су бакарни проводници далековода напона осам киловолти, а на бетонским постољима постављено је 10 трафо-станица са трансформаторима снаге 50 киловата. И градска мрежа за расвету постављена је на дрвеним стубовима, док су светиљке са сијалицама снаге 100 и 150 вати имале сенило. У центру града светиљке су се налазиле на сваком стубу, а у споредним улицама на сваком другом.
А онда, најзад, и тај дан: 21. септембар 1908. У присуству бројних званица, уважених гостију из земље и света, највиших представника државе, политичких партија, културних радника, трговаца, индустријалаца и Цркве, престолонаследник Ђорђе Карађорђевић свечано је пустио у рад централу. Била је то прва јесен са електриком у Нишу.
До јуче опустеле у вечерњим сатима, главне улице су се претвориле у омиљено шеталиште Нишлија. Иако су многи били сиромашни, смогли су снаге да макар у гостинској соби, ако за више нема пара, уграде бар једну сијалицу. Тих првих година, тачније све до 1911, струја је служила само за осветљење. Прва се на градску мрежу прикључила Предионица памука „Нишке штедионице”, потом аутоматски млин „Окружне банке”, па „Железничка радионица”, Пиварско друштво „Нишавац”... Тек касније Нишлије су почеле да купују електричне апарате, који су представљали статусни симбол оног времена.
Продајом електричне енергије нишка општина подмиривала је више од половине свог буџета, понекад и 80 одсто. Тако су 1915. године приходи од моторне снаге износили око 46.000 динара, од осветљења града 5.000, а за осветљење по струјомеру 200.000 динара. Цена електричне енергије за осветљење била један динар по струјомеру. Те године Хидроелектрана „Света Петка” произвела је око пола милиона киловат-часова.
Као што је на почетку изградње планирано, године 1927. пуштен је у погон и трећи агрегат. Тиме је инсталисана снага хидроцентрале достигла капацитет од 750 киловата, колико износи и данас.

***

Уговор
Општина града Ниша је са бечким „Сименс Шукертом” потписала уговор не само о изради и монтажи две хоризонталне Францисове турбине од по 300 коњских снага, са ручном и аутоматском регулацијом, те могућностима уградње треће истих карактеристика. Уговор је садржавао и одредбе о постављању генератора снаге 250 киловата за производњу трофазне струје учесталости 50 херца, изградњи далековода дужине 23 километра, пројектовању и подизању високонапонске мреже са трафостаницама, нисконапонске мреже према урбанистичком плану града са 3.000 сијаличних места, као и постављању телефонског вода од хидроцентрале до зграде Општине у Нишу. За нисконапонску мрежу тражено је да напон не буде виши од 150 волти.

***

Манастир
Манастир Света Петка подигли су средином XV века монаси који су се са истока повлачили пред надирућим Турцима. Црква свете Петке, рецимо и то, подигнута је на темељима старог храма и обновљена 1898. године у част „срећног спасења врховног команданта војске и краља Србије, Александра Обреновића”, како је записано на мермерној табли на зиду цркве. Уз краљеву финансијску помоћ, цркву су зидали официри и војници инжењерских јединица који су пробијали тунеле кроз Сићевачку клисуру. Од обнове па до 1905. године био је то војни манастир, што је јединствен случај у хришћанству.